Nasuprot ultrasavremenim lutanjima još uvek postoje umetnici koji svojom slikarskom mišlju stvaraju likovnu poemu koja slavi čin slikanja. Jedan od njih je Bojan Kiridžić, nenametljivo okrenut ka prošlom, pri čemu pod velom sećanja ostavlja nizove oplemenjenih slika. Naime, Kiridžić otvara patinirane kapije iza kojih trepere motivi koji zasigurno više nisu u upotrebi.

Stari gramofon zvukom pojašnjava, još jednom, metafiziku slikarskog procesa i tako slušamo tajne koje se kriju u slikarevom vanvremenskom. Sve je ukriveno taktilnim intimističkim svetom Bojana Kiridžića. Apstrahovanje starog ogledala u obliku elipse dočarava sliku u slici. Kao da kroz teleskop uperen u nebo gledamo plamene sete.

Kiridžić je ranije oformio svoje zakone u slikarstvu. Razgibane kompozicije odišu svežinom i preobražavaju se u pikturalnosti. Svuda naziremo diskretnu lepotu žene. Preciznije, on u nanosima različitih inteziteta vaga na slikarskim tasovima otmenost ženske figure i njene nedokučivosti. Ponegde kao kroz ključaonicu svoje duše ženske figure se pojavljuju u toploj gami, ponekad u mrkozelenim tonovima, a uvek u plutajućem nagoveštaju.
Romantičarska nota Kiridžićevih slika tiho ukazuje na zaboravljene sofe koje postaju scenografija za pojedine atribute ženstvenosti (šminka, ogledalo, veo, plašt...). Na kompozicijama su prosute latice i sitne tačke koje asociraju na bisere. One odmenjuju crtež i slikama pridodaju spiritualnu otmenost. Sve to uspešno sublimira nepregledan opseg slikarevih čulnih vizija.