(O slikama Dušice Vesnić)
Likovni salon kulturnog centra, Novi Sad, oktobar, 2008.
Kada prvi put ugledate slike Dušice Vesnić, ne pomišljate ni na jedan konkretan materijalni činioc od koga su ove slike sačinjene. Ipak, zamatrajući pažljivo primetite odvagane odnose fakture i strukture površi, unutar objedinjenih vizuelnih predstava koje u sebi sadrže mnoštvo likovnih bogatstava. U okviru sveukupne igre koju oslikava život i umetnost, Dušica Vesnić iznalazi sopstveni poredak umetničkog dela štampajući i slikajući, paralelno. Istovremeno, ona misli pomoću podloge nastale putem printa, krunišući je korenspodencijom sličnih ili identičnih likovnih elemenata koji se ponavljaju. Apstrahovani odsečci stvarnosti smešteni su negde u polju motiva ikonografije zida. Kompozicija je mahom frontalna, centrirana ili u totalnom kadru, kao mikroskopski zumirana.
Zapravo, povod za nastanak ovih prikaza u kombinovano - hibridnoj tehnici je mnogo više od reči "Wall", kako je autorka naslovila ovaj ciklus. Intencija slikarske poruke je čitljiva. To je pokušaj da se pomoću svedostupne tehnologije naizgled lakše dodje do željenog cilja. Tačnije, rad je mnogo interesantniji i zahteva od umetnice specifičan vid angažovanja. Svaka ideja ima ispred sebe više opcija za svoje buduće ostvarivanje. Svaka slika liči jedna na drugu. Slično kao i u životu. Sve nas na nešto podseća.
No, da probamo da ispratimo metod istraživanja ove inventivne umetnice. Iako je celokupan ciklus nastao na osnovu fotografije starog i urušenog zida kome život već ističe, gotovo sve njene slike u sebi nose živac subjekta koji analizira slojeve skrivenog. Radi se o živom svetu onostranih pritajenih dešavanja, naspram sveprisutne razgolićenosti pop artizma i njenog visočanstva reklame. Dušica Vesnić se ne bavi banalnom površinom zida već njegovim naličjem.
Zašto je ta naizgled ogoljena pojava na platnu Dušice Vesnić mnogo više od podražavanja površnog-vidljivog sveta koga zapažamo na zidovima oko nas, novim i starim? Trag koji ona nastoji da ostavi jeste prikazan u ispisanim slovima, nečitkim i grafiterskim. Mimohodne slovne trake su u fokusu njene percepcije, katkad oivičene graničnim linijama ispod kojih se u vertikalnom smeru slivaju pigmenti. Tada operativni vizuelni proces počinje da se graniči sa apsolutnom apstrakcijom, ali joj se do kraja ne prepušta. Sa druge strane na manjim formatima radjenim sličnim postupkom na prozirnoj foliji, vidimo konkretan nerv alfabeta savremenog doba. Kao da je uhvaćen i detektovan na slepom ramu anonimni gest urbanog čoveka. Čoveka koji sam sebe iznenadjuje inovacijama svoje radoznale prirode. Takva je očito i narav Dušice Vesnić, analitička i slojevita u svakom pogledu.
Kako god, nakon istraživanja u pravcu vizure ukrupnjavanja, Dušica Vesnić se okreće fragmentarnom unutar slike. Slika postaje poliptih nepravilnog oblika. Takvim načinom, prirodno nastalim, slika se vitalizuje i za još jedan korak odmiče od svojih tradicionalnih formi. Odvišno je spomenuti obilje asocijacija koje se ukazuju dok posmatramo ove pretpostavljene mesečeve plohe, ili mediteranske osunčane fasade visoko ispetog Sunca, rendgenske snimke neorganskog... Naizgled beživotna materija zida u rukama Dušice Vesnić biva razgovetna, prolazna i sklona transformacijama u svoj svojoj slikarskoj i idejnoj zasićenosti. U punoći želje da se svet oko sebe što bolje razume i protumači, ona je otkrila jedan moguć pogled u nepoznato.
Ispitujući izazove nepregledne igre i njenih čari.
Novembar 2008.
