Danas slike menjaju svoja mesta
Danas danas
Dušan Matić

Velike bitke prošlosti privlačile su ne od juče i savremene slikare. Veliki, reprezentativni ciklus Danila Vuksanovića, posvećen izdaji kosovskog mita, neposredno se uklapa u taj veliki istorijski atlas bojeva od Aleksandra Velikog do Napoleona, i od Troje do Staljingrada.

Za srpskog pesnika avangarde, Dusana Matića (1898 - 1980), jednog od lidera takozvane druge centrale nadrealizma, Beograda, Kosovo je bilo i ostalo, od vremena istorijske bitke (1389) do dana današnjeg prostrana i neobuhvatna šahovska tabla na kojoj se zakazuju dvoboji i ratovi, ogleda se svijetlo oružje ali i lična, ne samo ritualna, viteška hrabrost.

Kako idu moderna vremena, sva je prilika da se bitke na Kosovu polju (treba uvek strancu objasniti da se radi o polju kosova, ptica multipliciraju. Kao u kakvom kadru Mikelandjela Antonionija.

U likovnom smislu, Vuksanović je na tragu uspomena. Ali on taj mit kosovski doživljava i kao bitku tame i svetla, različitih mentaliteta, obojenosti, pancira i oklopa svake vrste.

Ma kuda krenuli, na Vuksanovićevim senzibilnim, blistavim slikama, kopljanici nestaju u metežu, a svetla nebesa juga smenjuju požari boja na život i smrt.

Ni u jednom trenutku Vuksanović nije žrtvovao svoju paletu za račun opisa bitke ili mita. Sve je, baš obrnuto, ljutito ali istovremeno i razdragano posvećeno pri-zorima visoke kolorističke ekstaze.

Ima trenutaka kada vam se čini da ispod oka posmatrate neke kadrove slavnog fllma Sergeja Ejzenštajna Aleksandar Nevski. No samo je varka prvog videnja u pitanju.

Ovde ratuju islam i hrišćanstvo, a u mit se veruje kao u svetlo natprirodno.Vojska srpska, po predanju, sva u pratnji svetog kneza Lazara sad se priklanja carstvu nebeskom. Vuksanovićeva slika likovno opravdava tu opredeljenost.

Borci su naoko anonimni, kalote njihovih glava kao glineni golubovi, stoje na nišanu neprijatelju, a u svemu ima onog likovnog nereda koji jos na nišanu neprijatelju, koji još možda jedino Raušenberg može da sugeriše tako slobodno, tako jednostavno.

Vuksanović je dokazao kako i u takozvanom malenom formatu može da se ostvari visok stepen one monumentalnosti koju zahtevaju istorijske i mitske kompozicije. Vuksanović je slikar u velikom usponu. Ovaj ciklus istine ima u sebi žestinu bitke koja traje, i životne osvetničke plazme koja se ne predaje.

Sve suprotnosti bivšeg i sadašnjeg sveta ovde su zasvodjene večnošću čiste duhovnosti.

Vuksanović svedoči o dogadjajima i sudbinama sveta s obe strane reke. Stoga i jeste poneka njegova kompozicija nalik na Pikasovu Arlezijanku: sva su joj lica pokazana. I sva su stvarna, autentična.