Savršenost i jednostavnost prirode, u očima današnjih umetnika zapostavljene, poslužili su Dunji Nedeljković da ostvari niz krepkih likovnih predstava. Prirodu kao motiv sagledala je iz više uglova. Zahvaljujući naučenom u toku studija grafike, ona je odnegovala sažet i snažan likovni izraz.

Na njenim grafikama i slikama sve zvoni od životne svežine. Ova mlada umetnica koncentrisala je svu svoju pažnju na prikaze drveća, njihovih krošnji...

Njeno poimanje prirode isijava iz prefinjenog poteza, a svaki od radova zrači, ukazujući na izlazeće sunce. Pažljivom analizom stabala i njihove asocijativnosti, Dunja Nedeljković usađuje ljudsku dušu drvetu. Takva ohumanjenost pejzaža i drveta u njemu postignuta je odstranjivanjem narativnog.

Ove likovne zapise možemo okarakterisati i kao "haiku pejzaže" u kojima su glavni junaci drvo, horizont i sunce. Stabla se izvijaju i oslikavaju jedinstven ples prirode. Neutralan i umeren kolorit je u senci motiva drveta.
Nazivima grafika ona dodatno sugeriše na odnose između stabala nazvanih ljudskim imenima i osobinama. Katkad jedno jedino stablo biva suprotstavljeno liniji horizonta, a sve ispod crvenog sunca. Naravno, ta grafika nosi ime "Japanac".

Treba istaći i dosetljivost u rešavanju svega pomenutog. Najbolji primer za to je litografija "′de mi je češalj", gde drvo odlazi gotovo u ljudsku karikaturalnost. Kao i haiku poezija, radovi Dunje Nedeljković nose nit mističnosti i nanovo potvrđuju veliku mističnost prirode.