Galerija "Prometej", Novi Sad. Mart 2003.
U odgovoru na nepostavljeno pitanje gde se nahode spodobe i sudbine slikarstva Dragana Bartule, mogao bih spremno da odgovorim da se mogu zamisliti usred ukletih, lotovski shvaćenih prostora grada koji vaspostavlja Danilo Vuksanović. No, ne tek jedino oni, već mnogobrojne naše neostvarenosti, tajnovita snatrenja u kontinentalnoj nam strogoj klimi, nešto hlorofila i - mnogo pepela iz bivših i sadašnjih bitaka i umiranja: grad je kob; čak i Vuksanovićeva. Nije me nimalo iznenadila ispovest Danila Vuksanovića da u pigmentima svoje palete često računa sa pepelom. Upravo taj magični i po mnogo čemu ukleti mineralni otpad metaforički ali i veoma stvarnosno nudi podatak o večitosti materijalnog. O obnovi tih urbanih skeleta nekih otuđenih zdanja i nekih prerušenih zvonika i kula izanđale prošlosti.
Pre tridesetak godina, tačnije 1971, na izložbi Novosadske umetničke radionice XVII-XX veka, bile su zapažene dve kompozicije Milenka Šerbana, obe datirane davnom već 1928. godinom. Na jednoj od njih, rađenoj u Šerbanovoj postpariskoj fazi, ostvarenoj u plohama blago naherenim i pojednostavljenim, odista lotovski shvaćenim, sasvim jasno se prepoznaje ugao kod Jermenske crkve, dakle kod zdanja koga, već takođe odavno, nema na novosadskim horizontima. Posle svega, kao izuzetno svedočanstvo, ostala je upravo ta kubistički inspirisana Šerbanova slika. Podatak je poučan, i ja sam ga se otprve dosećao pred kompozicijama Danila Vuksanovića koji u svom rukopisu taj vlastiti grad-razgrad utemeljuje od samih krhotina, mrkih prozorskih okana, nemuštih vertikala, iskošenih tornjeva, napuštenih kupola. Graditeljstvo po sebi, slikarstvo Danila Vuksanovića, jedne od najatraktivnijih slikarskih ličnosti koje su se pojavile u prethodnoj deceniji, i inače mari za grupisanje novog smisla, za neprolazni fenomen osipanja zida, za izgradnju samu. Grada zapravo nema, tek je uticajno za našu vlastitu spoznaju kako ga sanjamo, obnavljamo, svakad menjamo. Rani Boško Petrović je svoje Ledince slikao u čvrstim konturama preostalog, vremenu požara upkos.
Sada Danilo Vuksanović prepoznaje unapred sudbinu zdanja i svakojake skalamerije s onog svog vidikovca, visoko gore, nad gradskim uspomenama beznadežnosti i sveopšteg zaborava. Tako se razdaljina onog njegovog desetog sprata i rasutog velikog i malog urbanizma pretočila u temporalnu vrednost: još bismo mogli i da se poigramo, grafiti nam ne ginu, no opšte stanje i pogasla svetla mrke osnove, na kojoj odjednom sve zaigra ispod svoda ravničarskog i nespokojnog. Izbegnute simetrije, dokazivane u neočekivanom jedinstvu materijala, ne podležući ni u kojoj prilici prepisivanju pejsaža, sav izmaknut i sav naoko nedovršen, Vuksanovićev potez, poput onih Šerbanovih kompozicija, daleko više i dramatičnije svedoči o vizurama i vertikalama jednog grada nego njegovi kičerski zasvođeni, to će reći lažni svakojaki razglednički živopisci. Cinober, čak i izbeljen u ponekim situacijama, ipak nas ovaploćuje. Čak i kad je reč o urušavanju. U ostalom, Vuksanovićev grad se neprestano urušava, i ponekad jedino on pokušava da ga izbavi za jedan novi darmar, za jednu drukciju kombinaciju. Danilo Vuksanović rado sluti kamen. Čak i iza enformela zida koji se, bez kraja i početka, osipa, menja, ugiba. Novi Sad, kao grad koji tako orno sanja svoje staro jezgro, u Danilu Vuksanoviću ima prestižnog, unutrašnjim vertikalama smisla naklonjenog slikara. Onog koji razaznaje i koji prepoznaje neprolazno.
