(O najnovijim grafikama Lazara Markovića)
Galerija Podrum, Novi Sad, novembar, 2008.
U delima umetnika na ovim prostorima ne vidjamo često duh istraživačkog, analitičkog, usmerenog uvek na nova-pretpostavljena vidjenja u okviru klasičnih likovnih disciplina. Zašto je to tako, nećemo razmatrati, ali napomenućemo da jedan od retkih koji konstantno ispituje u domenu svoje umetnosti, pogotovo grafike, jeste Lazar Marković. Zapravo je svaka njegova izlagačka avantura pokušaj da se pomere granice već očekivanog i uobičajenog.Kako je vreme prolazilo i nizale se izložbe, isto tako, osebenost Markovićevog grafičkog izraza obogaćivana je drugačijim pristupima.
Ovoga puta se autor bavi fragmentarnim grafikama u okviru slobodnih kompozicija. Takve rasparčane i apstraktne u svakom smislu, Markovićeve grafike poštuju princip uvećanja, gde isečen kadar postaje deo ritmovane grafičke celine.
Poreklo nastanka predložaka za ove grafike je monitorsko ili televizijsko, poreklo iz mnoštva slika koje nas obuzimaju ili ne, svejedno, one su samo povod za ostvarivanje smele i zanimljive ideje.
Dakle, razlažući karakter predloška do apsolutno apstraktne fizionomije koja zadržava u svom pravouganom obliku utisak ograničenosti,Lazar Marković ih razmešta po listu iznalazeći odredjene rasturene skupove identičnog, u nepravilnom ponavljanju istog. Svakako da je tema u ovom ciklusu zanemarena, osim dečijeg crteža na kome velika riba jede malu; lajt motiv i nosioc čitavog serijala što nanovo potvrdjuje snagu i neminovnost jednog od prirodnih zakona. Zakona jačega. Spontanost tog crteža je evidentna, netaknuta uticajem navodne zrelosti. U polju parcijalno-imaginarnog šaha, ali bez susreta crne i bele površine, smelo koračaju isečci nesvesnog, crno-belog, kao u snu objavljenog poimanja sveta.
Kako god, cinkana ploča u rukama Lazara Markovića proizvela je likovna obličja iz visoko redukovane estetske potrebe.Svaka od ovih mozaičko nedostajućih delova dopušta promatraču asocijaciju i mogući grafički beg u zamršenoj svakidašnjici. Paralelno sa ostalim svojim aktivnostima, Lazar Marković je osetio savremeni trenutak u kome se štampano delovanje transformiše i na taj način još jednom u svoj grafičarski organizam uključio invetivne metode.
